Svi srpski mitovi, istine i zablude

Srbi imaju iskrivljenu svest o svojoj istoriji i ne znaju da Vuk Branković nije bio izdajnik, a da kralj Aleksandar Karađorđević nije bio savršen heroj i vojskovođa. Najveće zablude potiču iz komunističkog tumačenja događaja, pre svih o njihovoj ulozi 27. marta 1941. - istina je da je puč organizovala britanska služba

Odavno je poznato da pobednici pišu istoriju. Ali, pobednici u našoj istoriji često su imali višak inspiracije u kreiranju loše slike o poraženima, tako da, uz neizostavnu mitomaniju, koja je tokom vekova turske vladavine prevazišla potrebe očuvanja nacionalnog identiteta u uslovima represije okupatora, danas često imamo iskrivljenu sliku o mnogim značajnim događajima koji su obeležili istoriju našeg naroda i naše države. Počev od teze da su Srbi nebeski narod, koja se vrlo lako „dokazuje" ispred bilo koje seoske kafane u Srbiji.

Istorijske činjenice govore da nije sve crno-belo, kako smo navikli da gledamo istoriju, ali čim te „istorijske istine" napuste univerzitetski kabinet nekog profesora istorije, onda dobija upravo takav oblik. A što bi rekli, takav smo narod da se kritičko tumačenje istorije smatra zalaženjem u „sitna crevca", a sigurno da se sa tim tumačenjem ne bismo baš dobro proveli u kafani.
- Mi imamo veliki problem da se naša istorija piše prostim jezikom koji svako može da razume, a pogotovo deca, i onda se neke iskrivljene slike stvaraju u nacionalnoj svesti - kaže  istoričar Miodrag Janković.

Istina o 27. martu i NOB-u Komunisti nisu imali veliku zaslugu u sprovođenju
puča, a velike parizanske ofanzive u stvarnosti su bile mali napadi koji nisu imali uticaj na ishod Drugog svetskog rata

Iako je moderna srpska istorija nastala na takozvanom kosovskom mitu, uz verovanje da je tada knez Lazar glavom platio ovozemaljsku Srbiju kako bi sačuvao nebesku, istorija Kosovskog boja bi ga svrstala tek u jednu bitku iz tog perioda. Jer, srpsko carstvo je propalo mnogo pre toga, a knez Lazar je i pre bitke priznao vrhovnu vlast ugarskog kralja i na taj način, govoreći jezikom moderne politike, uveliko urušio „državni suverenitet". A srpska država je u manje ili više vazalnom položaju postojala još čitav vek i po.

Miodrag Janković ističe da iako je Boj na Kosovu opevan u narodnim pesmama i iako su narodne pesme podeljene po ciklusima u odnosu na boj, mit o Kosovu nije rezultat narodnog predanja.

- Mit o Kosovu jeste nastao tek posle seoba Srba na sever, kada je počela da se rađa mlada srpska inteligencija koja je sticala obrazovanje na Zapadu i koja je imala potrebu da uspostavi taj nacionalno-istorijski kontinuitet. Presudno za stvaranje kosovskog mita bilo je, međutim, što se razvila potreba da se crkva postavi kao zaštitnik Srba u Austriji. Tada je uspostavljen taj duhovni mit „bolje grob nego rob". Mit je postavljen tako da je srpska srednjevekovna vlastela pokazana tako da nije znala ni za šta drugo do da se među sobom bori za vlast, dok je crkva predvodnik borbe za nacionalni interes - govori Janković.

On naglašava da je jedna od najvećih istorijskih zabluda koji je proizveo kosovski mit postavljanje Vuka Brankovića kao izdajnika, iako je istorijski dokazano da to nije tako bilo.

- Neverovatnom hristijanizacijom celog događaja, sve je po sistemu crno-belo prikazano, tako da bude shvatljivo svakom običnom čoveku, ali je od tada na nacionalnom planu izgubljen osećaj za realnost - kaže Janković.
On otkriva da naša istoriografija ima veliki problem u upoznavanju perioda turskog prisustva na Balkanu, što je više od pet vekova.

Car Dušan i boj Srpskom caru nudili su da primi katoličanstvo, a u Kosovskom boju Vuk Branković nije bio izdajnik 

- Danas se jako malo zna kako je okončana država despota Đurđa Brankovića, ali pre svega o ulozi despota Stefana Lazarevića, koji je suštinski uveo islam u Evropu - kaže Janković.

I naš najveći pisac nacionalne istorije Vladimir Ćorović o bici na Nikopolju donosi tek nekoliko redova, zajedno sve formulacijom da je Bajazit pošao u boj „praćen od svojih vazala, među kojima se nalazio i Stefan Lazarević".

A najveći svetski autoritet Vil Djurant u monumentalnom delu „Istorija civilizacije" bici na Nikopolju daje više prostora od svih bitaka tog vremena u Evropi:

... Kroz Srbiju je prošla ujedinjena hrišćanska vojska od 60.000 ljudi i opsela turski garnizon u Nikopolju. Kada su francuski vitezovi, razgaljeni vinom i ženama, upozoreni da Bajazit, sa vojskom iz Azije dolazi da ukloni tu opsadu, oni su obećali da će je uništiti. Sa svoje strane, Bajazit se zakleo da će svog konja privezati za oltar svetog Petra u Rimu...
... Francuski vitezovi projurili su kroz turske redove, ali ih je s druge strane brda sačekalo 40.000 kopljanika... Ugari i Nemci su ipak nekako potisnuli Turke, ali je onda srpski kralj Stefan Lazarević poveo 5.000 hrišćana protiv hrišćanske vojske i za sultana dobio odsudnu bitku kod Nikopolja (1396). Od tog dana Bugarska je do 1878. (kad i Srbija) bila provincija Otomanskog carstva.

Bitka kod Nikopolja

„Ugari i Nemci su ipak nekako potisnuli Turke, ali je onda srpski kralj Stefan Lazarević poveo 5.000 hrišćana protiv hrišćanske vojske i za sultana dobio odsudnu bitku kod Nikopolja"

Vil Djurant, „Istorija civilizacije"

Danas većina onih čije se izučavanje istorije završilo u osnovnoj školi veruje da je Karađorđe bio čovek koji je poveo „kuku i motiku" da protera Turke iz Srbije. Ali, Karađorđe uopšte nije bio toliko omiljen među Srbima.

- On je bio savršen vođa za period koji je prethodio Prvom srpskom ustanku, ali tačno je da nije imao sveobuhvatnu podršku srpskog naroda. Zna se da je na početku ustanka ubio Teodosija iz Orašca, zato što mu je ovaj prigovorio da bi i on mogao isto tako da vlada, samo da je hteo. Već na prvim koracima nove srpske države, Karađorđe je bio primoran da vodi bitku sa vojvodama, koje su htele da budu „kalif umesto kalifa". Istorija je pokazala da je tako prek i agresivan vođa bio neophodan jer je Srbija tada ipak bila daleko od nivoa koji je želela - smatra Janković.

Naš sagovornik ističe da je period Prvog srpskog ustanka rodio mit da će nam Rusi pomoći onda kada nam je najteže. Jer, Karađorđe je sve vreme ustanka vodio bitku da dobije podršku Austrije i Rusije za srpsko pitanje. Rusi su tada poslali jedan svoj odred, a u Srbiji je bio i ruski poslanik Rodofinkin, koji je podržavao vojvode, a i sam se nametao kao vođa. Međutim, posle bitke na Čegru 1813, kada su Turci „pritisli", i ruski izaslanik se povukao. Kako kaže Janković, Karađorđe je ostao usamljen, a to što je njegovo ubistvo naručio Miloš Obrenović stvorilo je nov mit o večnom sukobu dve srpske dinastije.
Istoričar Srđan Cvetković otkriva  da najveće zablude u našoj istoriji potiču iz komunističkog tumačenja događaja, što je po pravilu bilo iskrivljeno u interesu partije. Tako danas čak i na period Timočke bune sa kraja 19. veka gledamo pogrešno. Generacije đaka u školama su učile da je to bila narodna buna protiv represivne vlasti. Bunu su vodili tadašnji radikali Nikole Pašića, nadasve popularni u narodu, a nasuprot su bili tadašnji naprednjaci, koji su često u istoriji okarakterisani kao dvorski podrepaši. Čak je i Aleksandar Vučić, pri osnivanju nove SNS, javno poručio da neće biti dvorski podrepaši kao naprednjaci iz 19. veka.

Jugoslavija stvorena na mitu

„Jugoslavija je stvorena na mitu. Na silu je jednoj utopiji dat život, što se kasnije pokazalo da će biti mit koji je jako koštao Srbe. Zabluda je da su Srbi samo u toj Jugoslaviji mogli da ostvare svoj interes. Sa 1,5 miliona žrtava u Prvom svetskom ratu i dva balkanska rata, odnosno 28 odsto aktivnog stanovništva, platili smo svoju slobodu, a onda smo to tako lako dali za ideju koja je neostvariva"

Miodrag Janković, istoričar

- U događajima koji su prethodili Timočkoj buni, komunistička istorija je često potencirala represiju države, jer su i inače u istoriji potencirali bune u kojima je sve predstavljano jednobrazno: da se narod podiže protiv ugnjetavača. Istina je da je tada počinjala da se utemeljuje moderna država u Srbiji, sa modernom vojskom po zapadnim merilima i modernim institucijama. A narod se masovno opirao toj modernizaciji. Nisu dozvolili da se oduzme oružje narodu, što je sasvim normalno, ako želite da imate profesionalnu vojsku, a nisu čak dozvoljavali ni uvođenje obaveznog obrazovanja, te nisu dozvoljavali deci da idu u školu. Narod je navikao da se bori protiv države, u to vreme smatrao je državne činovnike za neprijatelje. Kao da su turski činovnici, a ne domaći. Timočka buna je, dakle, pre svega bila posledica otpora konzervativnog naroda modernizaciji. Taj sukob praktično traje kroz čitav 19. vek. Još je knez Miloš morao da pali kuće jer seljaci nisu želeli da ušore naselja, nego su hteli da žive u zaseocima po brdima - navodi Cvetković.

Miodrag Janković kaže da je verovatno najveća istorijska zabluda da su Srbi stvaranjem Jugoslavije ostvarili svoj interes, formulisan „da svi Srbi treba da žive pod istim krovom".

- Jugoslavija je stvorena na mitu. Na silu je jednoj utopiji dat život, što se kasnije pokazalo da će biti mit koji je jako koštao Srbe. Zabluda je da su Srbi samo u toj Jugoslaviji mogli da ostvare svoj interes. Sa 1,5 miliona žrtava u Prvom svetskom ratu i dva balkanska rata, odnosno 28 odsto aktivnog stanovništva, platili smo svoju slobodu, a onda smo to tako lako dali za ideju koja je neostvariva - objašnjava Janković.

I o kralju Aleksandru Karađorđeviću ujedinitelju postoji mnogo zabluda. Takoreći dvostruka zabluda. Od 1945. do devedesetih on je bio karakterisan kao tiranin. A danas, čak i Vuk Jeremić, ministar kome je uzor Koča Popović, za Aleksandra kaže da je bio viteški kralj i veliki vojskovođa.

- Pre bitke na Kolubari, na kojoj je srpska vojska ostvarila veliku pobedu, tadašnji regent Aleksandar u Kragujevcu je tražio od vojvode Stepe Stepanovića da se povuče sa svoje pozicije, pa je Pašić morao da dođe u Kragujevac da sređuje stvari. Ko zna kako bi se ta bitka završila da se vojvoda Stepa povukao iz vojske. Aleksandar, dakle, nije bio savršen heroj i vojskovođa, kako ga predstavljaju. Iz njegovog života svi su izdvajali samo ono što im godi. I komunisti, a posle i nacionalna reakcija. Ne govori se da je on započeo solunski proces, u kom je eliminisao struju u srpskoj vojsci koja se protivila stvaranju Jugoslavije ili, recimo, da je bio veliki kockar - otkriva Janković.

Stefan Prvovenčani dobio tituluod pape, vrbovan i car Dušan

Mnogi ne znaju da je nekoliko puta u našoj istoriji malo nedostajalo da Srbi postanu katolici. Kada je Stefan Prvovenčani postao kralj, on je tu titulu dobio od rimskog pape.
- Sveti Sava je bio grdno razočaran zbog toga, povukao se na Svetu goru i nije se javljao bratu tri godine. Stefan je tada dobio krunu, a za ženu ćerku Enrikea, dužda mlečanskog, koji je urušio Vizantijsko carstvo. Sveti Sava je porodičnom diplomatijom uspeo da ubedi brata, odveo ga je u Žiču, gde ga je ponovo prekrstio - otkriva Miodrag Janković.
On ističe da su i sa carom Dušanom vođeni pregovori da preuzme katoličanstvo, a zauzvrat bi od pape dobio titulu komandanta hrišćanskih snaga u borbi sa Osmanlijama. Pregovori su prekinuti njegovom smrću.

O učešću Srbije u Prvom svetskom ratu uglavnom se u školama uči „da je mladobosanac Gavrilo Princip izvršio atentat na austrijskog nadvojvodu u Sarajevu, zbog čega je Austrougarska objavila rat Srbiji, a onda su Rusija, Francuska i Engleska ušle u rat na strani Srbije...". Istorijska distanca, međutim, pokazuje da je Srbija iskorišćena od strane velikih sila da se taj rat započne, što je skupo platila. A kakva je pomoć bila govori i anegdota da je Francuska poslala topove za pomoć Srbiji, ali municija koja je išla uz topove nije im odgovarala. Municija je zato slata u Kragujevac na dodatnu obradu, što je samo usporilo odbranu zemlje.

Srđan Cvetković smatra da je još jedna velika istorijska zabluda antifašistička borba opisana kroz velike partizanske ofanzive, kako su decenijama predstavljane. Međutim, kako otkriva Cvetković, to zapravo uopšte nisu bile velike vojne operacije. Čak nisu imale uticaj na tok Drugog svetskog rata, koliko su srpske ratne pobede 1914. i 1915. imale na tok Prvog svetskog rata. Cvetković, međutim, ističe da je najveća zabluda oko događaja 27. marta.

- Sećam se da smo mi u osnovnoj školi učili da je to bila akcija komunista, koji su promovisali ideju „bolje rat nego pakt", ali je istorijska činjenica da je to akcija patriotskih organizacija i britanske službe, a da su komunisti tu bili marginalan učesnik - kaže Cvetković.

Miodrag Janković navodi da i dalje postoji velika istorijska misterija oko Drugog svetskog rata u Srbiji.

- Nedostaje nam kritička istorija Drugog svetskog rata kako bismo mogli da utvrdimo ulogu izbegličkih vlada od Simovićeve do Subašićeve, kao i da bismo mogli da odgovorimo na pitanje koliko su odgovorni za sudbinu jugoslovenske vojske u otadžbini. Prosto, kod komunista je postojao princip: ko drugačije kaže, on kleveće i laže, tako da još nismo izašli na čistinu - smatra Janković.

Istorijska zabluda, koja se kroz našu istoriju proteže od Kosova do danas, jeste da se Srbija uvek deli na borce za slobodu i izdajnike, od Vuka Brankovića, preko knjaza Miloša, a ta podela postoji i danas, na „mučenike" i „one što isporučuju generale". Mitomanija je stvorila zabludu koja je nadrasla sebe i zbog koje je poslednja dva veka naše društvo podeljeno na dve Srbije. Ma kako god da se one zvale.  

10 najvećih zabluda srpske istorije  

1 Srbija je izgubila državu na Kosovu 1389. - srpsko carstvo se raspalo mnogo ranije, a knez Lazar je zbog najezde Turaka mnogo pre bitke priznao vrhovnu vlast ugarskog kralja. Srpska država je u vazalnom odnosu postojala još vek i po

2 Vuk Branković je izdao Lazara - istorijski je dokazano da to nije tačno, ali je to verovanje ostalo u narodu; posledica da se Srbi uvek dele na borce za slobodu i izdajnike (iliti na dve Srbije)

3 Srbija je bila branik hrišćanstva u Evropi - despot Stefan Lazarević u bici na Nikopolju zadao je odlučujući udar velikoj hrišćanskoj vojsci u odsudnom momentu i tako suštinski uveo islam u Evropu

4 Rusija je prijatelj koji će se uvek naći Srbima - zabluda koja je nastala u Prvom srpskom ustanku, kada je sve vreme ustanka u Srbiji bio izaslanik Rodofinkin i jedan ruski odred. Kada je postalo „gusto" 1813. godine, Rusija napušta Srbiju. A u prethodna dva veka Beograd i Moskva su više vremena proveli u lošim nego u dobrim odnosima

5 Timočka buna 1883. bila je ustanak naroda protiv represivne vlasti kralja Milana - to je bio otpor konzervativnih seljaka protiv modernizacije države

6 Srbija je stvaranjem Kraljevine SHS (Jugoslavije) ostvarila svoj interes da svi Srbi žive pod jednim krovom - istorija pokazala da su u pravu bili oni koji su tvrdili da je Srbija skupo plaćenu slobodu lako prodala za utopijsku ideju

7 Kralj Aleksandar Karađorđević je bio diktator i tiranin (komunističko tumačenje) - kralj Aleksandar Karađorđević je bio herojski vojskovođa, oslobodilac i ujedinitelj (monarhističko tumačenje) - iz njegove ličnosti svako je uzimao ono što mu odgovara; u stvarnosti bio je čovek sa mnogo mana i grešaka

8 Pristupanjem Trojnom paktu knez Pavle je hteo da uvuče Jugoslaviju u Drugi svetski rat na strani Sila osovine, a 27-martovskim pučem Srbi odbranili nacionalni ponos - od Jugoslavije je tražena praktična neutralnost, da bi na kraju Srbi, potplaćeni od strane britanske službe, učešće u ratu od 17 dana platili sa 1,7 miliona života i uvođenjem komunizma

9 Puč 27. marta organizovali komunisti - tvrdnja koja je važila kao istina gotovo 50 godina. Komunisti nisu bili ni marginalni učesnik, jer su tada bili u savezu s Hitlerom. Izaslanik predsednika SAD, pukovnik Donovan, mnogo godina kasnije je rekao: „Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941, jer smo mi tu revoluciju kupili"

10 Partizanske ofanzive u Drugom svetskom ratu bile herojski podvizi NOB-a - u stvarnosti to su bile male vojne operacije koje nisu imale značajniji uticaj na tok rata, a dovodile su do velikih odmazdi jer su Nemci, osim na ostrvu Krit, još jedino u Srbiji imali pravilo 100 za jednog