Nakon obilnog ručka sa Nenadom Čankom dobio sam ideju da snimim „Svu tu ravnicu". Serija je gledana jer publiku podseća na zaboravljene emocije
Dejan Lutkić, glavni glumac i producent hit-serije „Sva ta ravnica", u intervjuu otkriva da je ideju o snimanju ove drame dobio posle razgovora o hrani sa političarem Nenadom Čankom i čitanja njegove knjige „Kao i sva ravnica".
- Nenad Čanak i ja upoznali smo se u jednoj TV emisiji u kojoj smo pričali o kobasicama. Pošto je hrana naša pasija, dogovorili smo se da se vidimo na ručku u Novom Sadu. Tad mi je poklonio svoju knjigu „Kao i sva ravnica", u kojoj sam odmah prepoznao dobar scenario za ekranizaciju. Nenad se složio sa mnom da probam da napravim „nešto" od knjige. Ništa mi nije tražio zauzvrat, samo je rekao: „Uradi to dobro"! Pozvao sam scenaristu Đorđa Milosavljevića i reditelja Đorđa Lekića i krenuli smo sa radom.
Osim što je napisao roman, kolika je uloga Nenada Čanka u realizaciji serije?
- Nenad je sve vreme bio uz nas - čitao je scenario, dolazio na set, raspitivao se o problemima... Njegova pomoć bila je dragocena jer zna sitne, tradicionalne detalje koji se tiču Vojvodine - način na koji se drži puška, na kom ramenu se nosi, kako se puca, koja jela su se u to vreme spremala i na koji način...
Serija obara rekorde gledanosti. U čemu je tajna uspeha?
- Publika je u seriji prepoznala nešto što je naše, a zaboravljeno je, nešto što smo ostavili po strani i počeli da se bavimo površnim temama. Naše serije više ne stavljaju akcenat na međuljudske odnose, na emocije i vrednosti koje zaboravljamo. Smatram da ova serija može da nas podseti na sve to.
U seriji ste se oprobali kao producent. Da li je nužno da se glumci bave finansijama da bi određeni projekat sproveli u delo?
- Izgleda da je to neminovno... Nastaviću da se bavim producentskim poslom, ali nemam nekakve ambicije da se u tome takmičim sa nekim. Interesuje me da sa ljudima koje volim - kolegama glumcima i rediteljima - radim projekte iza kojih ćemo moći da stanemo svim srcem i da se ne stidimo finalnog proizvoda.
Rođeni ste u Kuli. Da li ste u realizaciji projekta iskoristili neka iskustva i priče iz detinjstva?
Ne želim da me pamte kao Alamunju
Hoće li vam uloga Jovana u seriji „Sva ta ravnica" pomoći da vas ljudi ne identifikuju sa rolom Alamunje iz serije „Bela lađa"?
- Te dve uloge ne mogu da se porede. Moj lik Jovan Jagodić je od svog oca Milana (Dragan Nikolić) nasledio stamenost, odlučnost, principijelnost i zato je u sukobu sa njim. Problem će uspeti da izglade na specifičan način, koji će gledaoci videti u nastavku serije. „Bela lađa" je odraz vremena u kome živimo i situacije kakva ne bi trebalo da bude. „Sva ta ravnica" pokazuje kako bi trebalo da izgleda naša stvarnost. Šira gledalačka publika upoznaće me kroz sasvim drugačiju ulogu i nadam se da me neće pamtiti samo kao Alamunju.
- U radu su mi koristile priče koje sam čuo od svog dede, koji je takođe odrastao u Vojvodini. Možda nam je promakao neki detalj koji nismo uspeli da prilagodimo tom vremenu. To su sitnice koje primećuju samo vrhunski poznavaoci vojvođanskih običaja. Neki su nam zamerili što akcenat u seriji nije vojvođanski. Ali, mi pričamo priču sa početka 20. veka i tada ljudi u Vojvodini nisu govorili kao sada, a seriju je trebalo približiti gledaocima.
Da li vam nedostaje porodica budući da ste veoma često na snimanjima i u pozorištu?
- Dirnuli ste me u bolnu tačku - mnogo mi nedostaju ćerke Anastazija i Nađa. Cepa mi se duša što ne mogu više vremena da provedem sa njima. Nažalost, da bih im obezbedio egzistenciju i nekakav normalan život, prosto moram da budem na nekoj drugoj strani.
Kakvi ste vi bili u detinjstvu?
- Oduvek sam bio nemirnog duha - sećam se da sam dečaku u obdaništu razbio glavu stolicom, svoju glavu gurnuo sam u lonac sa supom, očevim kolima sjurio sam se u kukuruze.... Smirio sam se tek kad sam krenuo u osnovnu školu.
Нема коментара:
Постави коментар
Vaš komentar: