Bosonoga pobegla otmičarima
Autor: Marija Radojković
Nakon što je 1989. godine, kada je boravila kod bake u Prijedoru, Tatjana postala mis Bosne i Hercegovine, kidnapovala ju je muslimanska dobrostojeća porodica. Sakrili su je u negde u Bosanskom Novom, terali su je da čita Kuran, da se ponaša po muslimanskim običajima, nisu joj dali da jede svinjsko meso… Prosto, čekali su da postane punoletna kako bi joj napravili dete. Samo su to hteli i zbog toga su je oteli. Posle tri meseca u zatočeništvu, bosa i u pidžami je pobegla - počinje priču za „Blic” Gordana Jovančević, majka Tatjane Jovančević, ukućanke „Velikog brata”.
Tatjani je od tada krenuo težak život.
- Samo godinu dana kasnije, Tatjanu je otac isterao iz kuće. Čekao je da postane punoletna i da je razbaštini. Nije on imao hrabrosti da je istera, već je pobegao, a njena maćeha ju je izbacila. Otac i maćeha su je proglasili za monstruma. Nakon kidnapovanja, ovo je bio drugi Tatjanin šok. Otac je od tada bio mrtav za nju - priča Gordana objašnjavajući da ona nije imala uslove za Tatjanin život jer je nakon razvoda od šupe od 16 kvadrata napravila sobicu.
Nekoliko godina kasnije, Tatjana se teško razbolela.
- Sa 22. godine, 1994. Tatjana je osetila prvu bol u kolenu. Lekar opšte prakse joj je stavio gips. Kada smo otišli na ortopediju u Banjicu, konstantovan je tumor. Zloćudan. Sumnjali smo da je tumor dobila zbog pada (sa deset godina je pala niz stepenice) ili od solarijuma. Prognoza je bila da će živeti dva meseca, najduže. Tada je počela borba za život. Na Banjici su mi tražili trideset hiljada evra da joj ugrade „zlatno” koleno. Nisam imala te pare. Prodavali smo sve iz kuće da bismo mogli da joj kupimo sok, pidžamu… Ništa nismo imali. U to vreme, moja majka je bila žrtva „Oluje”. Imali smo stan od 16 kvadrata, sin, baka i ja. Trebalo nam je sto maraka za Tatjanin eliksir, tražila sam preko prijateljica od njenog oca. Nije hteo da da. Samo se u jednom trenutku pojavila maćeha da saopšti Tatjani da će umreti. Rekla joj je: „Ja sam ti sve uzela, ti imaš rak, ja te se ne bojim. Ti umireš”. Tatjana je odgovorila da će živeti - priča sa suzama u očima Tatjanina majka i objašnjava da se jedva izborila da Tatjanu sa ortopedije prebace na radiološko odeljenje zato što su joj svi prognozirali smrt. Primala je najteže terapije. Plakanje, suze… Više nije bila u pitanju noga, već život. Posle prve terapije, Tatjana se oporavila, pedeset odsto tumora je odstranjeno. Posle druge se vratio. Niko nije znao da li će preživeti.
- Mi smo se borili. Tada ju je posetio otac sa maćehom i rekao joj je da će joj podići najlepši spomenik i grobnicu kada umre. Više nikada se posle toga nije pojavio - priča Tatjanina majka objašnjavajući da su tada morali da prodaju i taj mali stan, te da se ona potom borila za stan. Rekli su joj da ukoliko nađe kuću, može da se useli u nju. U međuvremenu, Tatjani je umro mlađi brat.
- Samo mi je rekao da će umreti, da ne može da izdrži i da bude srećan posle svega - priča majka. Tatjanina borba nije stala posle terapija, život joj je i dalje bio ugrožen, ponovo je prošla kroz pakao, a 2006. godine joj je amputirana noga.
- Nakon terapija i svega, Tatjana je prošla kroz još jednu borbu. Život joj je i dalje bio ugrožen. Tatjani su nogu amputirali 2006. Nismo imali novac, niko nije hteo da joj amputira nogu, nijedan lekar. Došli smo do doktora Tomića, koji joj je spasao život. Hvala mu na svemu. Amputacija nije bila dovoljna, morala je da ide i na reamputaciju zato što joj je rasla kost. To su bili užasni bolovi, primala je narkotike da bi preživela - priča njena majka i dodaje da se Tatjana vratila u život tek prošle godine.
- Ustala je iz kolica. Osmelila se, počela je da radi, da izlazi. Vratila se u život. Ušla je u kuću „Velikog brata” da pokaže ljudima da je borac, da ljudi sa takvim problemima moraju da izađu iz mraka i da kada im pokažu dijagnozu da umiru, da ne smeju da se predaju i da veruju tom papiru. Papir trpi slova, oni moraju biti jaki. Tatjana je želela da pokaže da niko ljudima ne gleda u noge, nego u oči. Istina i duša se ogledaju u očima. Ona je ušla u kuću da se bori ravnopravno, ne voli sažaljenje. Apelujem na sve ljude dobre volje da je podrže, ne kao invalida nego kao čoveka, devojku koja je voljna da živi - priča njena mama i naglašava da se Tatjana u kući bori za krov nad glavom i za protezu koja će joj omogućiti normalan život, a košta pedeset hiljada evra.
Tatjani je od tada krenuo težak život.
- Samo godinu dana kasnije, Tatjanu je otac isterao iz kuće. Čekao je da postane punoletna i da je razbaštini. Nije on imao hrabrosti da je istera, već je pobegao, a njena maćeha ju je izbacila. Otac i maćeha su je proglasili za monstruma. Nakon kidnapovanja, ovo je bio drugi Tatjanin šok. Otac je od tada bio mrtav za nju - priča Gordana objašnjavajući da ona nije imala uslove za Tatjanin život jer je nakon razvoda od šupe od 16 kvadrata napravila sobicu.
Nekoliko godina kasnije, Tatjana se teško razbolela.
- Sa 22. godine, 1994. Tatjana je osetila prvu bol u kolenu. Lekar opšte prakse joj je stavio gips. Kada smo otišli na ortopediju u Banjicu, konstantovan je tumor. Zloćudan. Sumnjali smo da je tumor dobila zbog pada (sa deset godina je pala niz stepenice) ili od solarijuma. Prognoza je bila da će živeti dva meseca, najduže. Tada je počela borba za život. Na Banjici su mi tražili trideset hiljada evra da joj ugrade „zlatno” koleno. Nisam imala te pare. Prodavali smo sve iz kuće da bismo mogli da joj kupimo sok, pidžamu… Ništa nismo imali. U to vreme, moja majka je bila žrtva „Oluje”. Imali smo stan od 16 kvadrata, sin, baka i ja. Trebalo nam je sto maraka za Tatjanin eliksir, tražila sam preko prijateljica od njenog oca. Nije hteo da da. Samo se u jednom trenutku pojavila maćeha da saopšti Tatjani da će umreti. Rekla joj je: „Ja sam ti sve uzela, ti imaš rak, ja te se ne bojim. Ti umireš”. Tatjana je odgovorila da će živeti - priča sa suzama u očima Tatjanina majka i objašnjava da se jedva izborila da Tatjanu sa ortopedije prebace na radiološko odeljenje zato što su joj svi prognozirali smrt. Primala je najteže terapije. Plakanje, suze… Više nije bila u pitanju noga, već život. Posle prve terapije, Tatjana se oporavila, pedeset odsto tumora je odstranjeno. Posle druge se vratio. Niko nije znao da li će preživeti.
- Mi smo se borili. Tada ju je posetio otac sa maćehom i rekao joj je da će joj podići najlepši spomenik i grobnicu kada umre. Više nikada se posle toga nije pojavio - priča Tatjanina majka objašnjavajući da su tada morali da prodaju i taj mali stan, te da se ona potom borila za stan. Rekli su joj da ukoliko nađe kuću, može da se useli u nju. U međuvremenu, Tatjani je umro mlađi brat.
- Samo mi je rekao da će umreti, da ne može da izdrži i da bude srećan posle svega - priča majka. Tatjanina borba nije stala posle terapija, život joj je i dalje bio ugrožen, ponovo je prošla kroz pakao, a 2006. godine joj je amputirana noga.
- Nakon terapija i svega, Tatjana je prošla kroz još jednu borbu. Život joj je i dalje bio ugrožen. Tatjani su nogu amputirali 2006. Nismo imali novac, niko nije hteo da joj amputira nogu, nijedan lekar. Došli smo do doktora Tomića, koji joj je spasao život. Hvala mu na svemu. Amputacija nije bila dovoljna, morala je da ide i na reamputaciju zato što joj je rasla kost. To su bili užasni bolovi, primala je narkotike da bi preživela - priča njena majka i dodaje da se Tatjana vratila u život tek prošle godine.
- Ustala je iz kolica. Osmelila se, počela je da radi, da izlazi. Vratila se u život. Ušla je u kuću „Velikog brata” da pokaže ljudima da je borac, da ljudi sa takvim problemima moraju da izađu iz mraka i da kada im pokažu dijagnozu da umiru, da ne smeju da se predaju i da veruju tom papiru. Papir trpi slova, oni moraju biti jaki. Tatjana je želela da pokaže da niko ljudima ne gleda u noge, nego u oči. Istina i duša se ogledaju u očima. Ona je ušla u kuću da se bori ravnopravno, ne voli sažaljenje. Apelujem na sve ljude dobre volje da je podrže, ne kao invalida nego kao čoveka, devojku koja je voljna da živi - priča njena mama i naglašava da se Tatjana u kući bori za krov nad glavom i za protezu koja će joj omogućiti normalan život, a košta pedeset hiljada evra.
Krov nad glavom Tatjana će u martu sledeće godine ostati bez krova nad glavom, trenutno žive kod dobročinitelja, a njena majka je teško bolesna - imala je dva infarkta, pojavila joj se katarakta i ima problem sa žuči. - Ja sam borac, neću umreti dok Tatjana ne ostvari svoje ciljeve, dok ne bude imala normalna život i krov nad glavom. |
Нема коментара:
Постави коментар
Vaš komentar: