Jelašić, mali Bosanac iz Mađarske!

U jednoj čardi u Nađbarački, nadomak Baje, na jugu Mađarske, nedavno su se srela trojica visokih funkcionera, od kojih umnogome zavise finansijski i privredni tokovi u regionu.

Za stolom u čardi "Barka", uz riblje specijalitete, razgovarali su predsednik mađarske vlade Gordon Bajnai i guverneri emisionih banaka Mađarske i Srbije Andraš Šimor i Radovan Jelašić. Njihov susret u popularnom restoranu, inače vlasništvu Jelašićevog oca Marka, bio je povod "Nepsabadšaga" da se priseti životnog puta i karijere "svog čoveka" na čelu Narodne banke Srbije (NBS).

Jelašić je rođen u Baji 1968. godine, ali je detinjstvo proveo u Santovu (Hercegsanto na mađarskom), koji leži na nekoliko kilometara od graničnog prelaza kod Bačkog Brega. Tu je išao u osnovnu školu do šestog razreda, a potom prešao u nekadašnju srpsko-hrvatsku, sada srpsku gimnaziju na Trgu ruža u Budimpešti.

Još od detinjstva je nazvan "mali Bosanac", jer je njegov deda svojevremeno došao iz Bosne. Deda, pod prezimenom Jelčić, najpre se nešto pre izbijanja Prvog svetskog rata uputio u Ameriku, u Sent Luis, gde je upoznao lepu Srpkinju iz Santova i s njom se vratio u njeno rodno mesto u tadašnjoj Austrougarskoj.

Njihov sin Marko je tako dobio nadimak Bosanac, a unuk je, po prirodi stvari, postao "mali Bosanac", uz novo prezime koje Mađari lakše izgovaraju.

Ekonomiju je studirao u Beogradu i Budimpešti, a u vozu između te dve prestonice je upoznao i buduću suprugu, Amerikanku grčkog porekla. Anastazija je na tom prvom susretu energično rekla da nema nikakvih šansi da njihova veza uspe, što je samo bio podstrek energičnom Radovanu da dospe do cilja makar i težim putem.

Posle studija zaposlio se u Nemačkoj, a čim je uštedeo dovoljno novca za avionsku kartu otisnuo se na drugu stranu "velike bare" da nađe svoju dragu i doktorira. Život u Čikagu je prilično skup, pa mu se ušteđevina brzo istopila. Spas je potražio u mađarskoj katoličkoj crkvi Sent Ištvan, ali je problem bio što je po veroispovesti pravoslavac.

Igrom neverovatnog slučaja ispostavilo se da je crkvu 1934. godine kupio izvesni Jakab Vildinger, rođen upravo u Hercegsantu, a tu su mu se pri ruci našli Adel Butković i Marija Šlauh, rodom iz istog mesta. Marija, poreklom Nemica, davala je Radovanu po 50 dolara svaki put kada je išao kući da upali sveću svom dedi, kao znak zahvalnosti što su partizani prilikom oslobađanja područja oko Santova poštedeli nesrpsko stanovništvo tog mesta.

Uz novu diplomu došao je i venčani list. Radovan i Anastazija su svadbu napravili najpre u Čikagu, potom i u Santovu. Brak su počeli u Frankfurtu, gde je mladi stručnjak radio prvo u Dojče banci, potom u savetodavnoj firmi "Mek Kinsi". Tu ga je, u jesen 2000, zatekao i telefonski poziv novoizabranog guvernera NBS Mlađana Dinkića, kojeg je upoznao tri godine ranije.

Radovan je prihvatio poziv da mu bude zamenik, ali je morao prvo da reši jedan tehnički problem. Nedostajalo mu je srpsko državljanstvo, a kada je dobio pasoš doselio se u Beograd, zajedno s porodicom. Od 2004. godine on je na čelu te finansijske ustanove, gde je dospeo kao najmlađi guverner u njenoj istoriji dugoj 125 leta.

"Stručnjak s dvojnim državljanstvom postao je kosmopolita, pa i trojicu sinova zove na više načina, zavisno od situacije. Marko je ime dobio po dedi, Đorđe je povremeno Đerđ, Džordž ili Jorgos, a Ilija je ponekad Ileš, Ilijas ili Elijas", zaključuje najuticajniji mađarski dnevnik.