Radenko Stojanović, umetnik poznatiji kao Vudu Popaj, priznaje da je bežao iz kuće od pijanog oca koji ga je tukao, skitničario po Mađarskoj i Grčkoj, radio najteže poslove, švercovao... Ipak je uspeo da izgura svoje, sazida kuću i posveti se stvaranju pesama, romana, stripova, skulptura i jednog filma
 |
Bila je to prekretnica u životima dizelaša iz novobeogradskih blokova, kada je poznih devedesetih, neka tek pridošla „hulja" počela da muva ribe iz kraja stihovima pesme „Karantin", a one, k'o seoske snaše, pale na foru angažovane rep poezije, zaboravivši koliko su braća Đogani učinila u tim turobnim vremenima.
Umesto da objasne „šabanu" koje se vrednosti neguju po lokalu - dizelaši su smekšali. Nije da iz prve nisu shvatili šta je dečko čudne dikcije 'teo da kaže, ali su upornim ponavljanjem stihova: „Ova pesma je đuture iz seljačke sredine, gradski sine sas velike obline, što si iznagojen kao da si iz Nagoju, ti genetski si postao bogat a ne u znoju... moje pletene čarape od tvoje se stide, nosiš romboide i hemoroide. Ti si fekalija koja puši livadu - stoko i na kiosci traži Treće oko. Voziš besna kola, nakačio si zlato, a k'ompiri su zlato - moj bato! Steroide si pio da bi Švarceneger bio, ili kao Brus Li, ali to nisi ti, čak kao Čak Noris 'teo bi da budeš ili Vizental Simon, ali ti nisi on... Jer, ljakse kud udari, tu trava ne niče, učio sam karate od moga čiče, ja nisam od juče, flerc gredice vučem, će te savatam sa savate boks će te tučem...", skontali da je reč o prozivci guzonja i sinova im guzatih, kakvi su vladali ondašnjom svakodnevicom, i prijalo im je što je neko imao herca da kaže ono što su svi mislili mršteći se na džipove.
Što bi Perica iz „Varljivog leta '68" rekao: „Zvao se jednostavno - Vudu Popaj." Ne znam da li je mirisao na kvasac i sveže pecivo, ali danas, deceniju i kusur kasnije, ovo popodne miriše na kišu i njegove stihove: „Bila kiša lila, ili druge boje bila...", dok furamo ka Pančevu da se konačno pogledamo u oči - on Popaj, a ja sa sidrom na podlaktici, uspomenom iz VJ. Rođeni Zemunac i tipični predstavnik blokovske postmoderne na ušću dve reke smoga i smrada: „Petrohemije" i „Azotare", daleko od zavetrine naših pasivnih krajeva, na ničijoj zemlji, u bircuzu FK „Mala Vojlovica" nadomak Pančeva - tu se igrom slučaja zatekao, a mi smo insistirali da uradimo priču na mestu neopterećenom zajedničkom predistorijom.
Umesto da objasne „šabanu" koje se vrednosti neguju po lokalu - dizelaši su smekšali. Nije da iz prve nisu shvatili šta je dečko čudne dikcije 'teo da kaže, ali su upornim ponavljanjem stihova: „Ova pesma je đuture iz seljačke sredine, gradski sine sas velike obline, što si iznagojen kao da si iz Nagoju, ti genetski si postao bogat a ne u znoju... moje pletene čarape od tvoje se stide, nosiš romboide i hemoroide. Ti si fekalija koja puši livadu - stoko i na kiosci traži Treće oko. Voziš besna kola, nakačio si zlato, a k'ompiri su zlato - moj bato! Steroide si pio da bi Švarceneger bio, ili kao Brus Li, ali to nisi ti, čak kao Čak Noris 'teo bi da budeš ili Vizental Simon, ali ti nisi on... Jer, ljakse kud udari, tu trava ne niče, učio sam karate od moga čiče, ja nisam od juče, flerc gredice vučem, će te savatam sa savate boks će te tučem...", skontali da je reč o prozivci guzonja i sinova im guzatih, kakvi su vladali ondašnjom svakodnevicom, i prijalo im je što je neko imao herca da kaže ono što su svi mislili mršteći se na džipove.
Što bi Perica iz „Varljivog leta '68" rekao: „Zvao se jednostavno - Vudu Popaj." Ne znam da li je mirisao na kvasac i sveže pecivo, ali danas, deceniju i kusur kasnije, ovo popodne miriše na kišu i njegove stihove: „Bila kiša lila, ili druge boje bila...", dok furamo ka Pančevu da se konačno pogledamo u oči - on Popaj, a ja sa sidrom na podlaktici, uspomenom iz VJ. Rođeni Zemunac i tipični predstavnik blokovske postmoderne na ušću dve reke smoga i smrada: „Petrohemije" i „Azotare", daleko od zavetrine naših pasivnih krajeva, na ničijoj zemlji, u bircuzu FK „Mala Vojlovica" nadomak Pančeva - tu se igrom slučaja zatekao, a mi smo insistirali da uradimo priču na mestu neopterećenom zajedničkom predistorijom.
- Grlim te i ljubim na Trgu Republike, u gomili lažne pozorišne publike, neki narkoman dobacuje ja izlazim na crtu, provokatoru što izlazi na crtu heroinu... - repujem gospođi iz lokalnog bircuza, koja se svojski potrudila da nam pristavi po meraklijsku kaficu, Popajeve stihove, naravno.
- Dobro, brate, aj' sad ti meni objasni u kakvom stanju svesti si uspevao da napišeš ovako genijalne stvari?! Opijati, a?! Reci, ostaje između tebe, mene i stotinak hiljada čitalaca...
- Ne, druže, sve je došlo iz ove mudre i pomalo luckaste glave. Prvo sam otkrio svoj talenat, a zatim ga uporno i vredno razvijao, a s njim i svoj mozak - da bih iz njega izvukao maksimum! Dobar san, dobar seks i dobra klopa... Pljuge da, alkohol nikad! Rastao sam uz oca alkoholičara, koji je maltretirao majku i mene, bežali smo od kuće, spavali gde smo stigli, po komšijskim kućama, bio sam više gladan nego sit, tako da imam apsolutnu averziju i prema alkoholu i prema nasilju - u čelo, na keca otkriva ono što bi mnoge „zvezdice" ostavile blanko u biografiji.
- Pa čega da se stidim?! Dete sam iz siromašne radničke porodice. Umesto autića, imao sam štipaljke, a umesto kamiončića četke! Snalazio sam se za život kako sam znao i umeo. Kada je počeo rat i raspad Jugoslavije, odlučio sam da zapalim za Mađarsku ne bi li našao posao i način da obezbedim bolje uslove za život svojoj porodici - kuća u kojoj smo živeli sastojala se od mog sobička i kuhinjice u kojoj su spavali keva i ćale, u retkim trenucima dobrih odnosa, bez kupatila, sa česmom ispred kuće. Krenuo sa dve metalne marke u džepu, bez vozne karte.
Kada smo prešli granicu, trebalo je da naiđe mađarski kondukter, pa sam zamolio jednu devojku da mi pomogne tako što će ući sa mnom u ve-ce i izaći kada naiđe kondukter, kako me on ne bi primetio. Nije pristala, ali mi je dala pare za kartu koje sam zadržao jer sam uspeo da se prošvercujem.
- Dobro, brate, aj' sad ti meni objasni u kakvom stanju svesti si uspevao da napišeš ovako genijalne stvari?! Opijati, a?! Reci, ostaje između tebe, mene i stotinak hiljada čitalaca...
- Ne, druže, sve je došlo iz ove mudre i pomalo luckaste glave. Prvo sam otkrio svoj talenat, a zatim ga uporno i vredno razvijao, a s njim i svoj mozak - da bih iz njega izvukao maksimum! Dobar san, dobar seks i dobra klopa... Pljuge da, alkohol nikad! Rastao sam uz oca alkoholičara, koji je maltretirao majku i mene, bežali smo od kuće, spavali gde smo stigli, po komšijskim kućama, bio sam više gladan nego sit, tako da imam apsolutnu averziju i prema alkoholu i prema nasilju - u čelo, na keca otkriva ono što bi mnoge „zvezdice" ostavile blanko u biografiji.
- Pa čega da se stidim?! Dete sam iz siromašne radničke porodice. Umesto autića, imao sam štipaljke, a umesto kamiončića četke! Snalazio sam se za život kako sam znao i umeo. Kada je počeo rat i raspad Jugoslavije, odlučio sam da zapalim za Mađarsku ne bi li našao posao i način da obezbedim bolje uslove za život svojoj porodici - kuća u kojoj smo živeli sastojala se od mog sobička i kuhinjice u kojoj su spavali keva i ćale, u retkim trenucima dobrih odnosa, bez kupatila, sa česmom ispred kuće. Krenuo sa dve metalne marke u džepu, bez vozne karte.
Kada smo prešli granicu, trebalo je da naiđe mađarski kondukter, pa sam zamolio jednu devojku da mi pomogne tako što će ući sa mnom u ve-ce i izaći kada naiđe kondukter, kako me on ne bi primetio. Nije pristala, ali mi je dala pare za kartu koje sam zadržao jer sam uspeo da se prošvercujem.
 |
U Mađarskoj sam uglavnom spavao u prihvatnim centrima, na stanicama metroa i u vozovima sa oznakom Crvenog krsta - pali cigaretu da dimom najavi nastavak svoje bluz priče.
- Biti klošar je velika odgovornost i podrazumeva snalažljivost, odgovornost. Radio sam na utovaru i istovaru robe, fizičke poslove. Klošario sam i upoznao jednog Hrvata iz Vojvodine u redu za smeštaj. Nije znao jezik, pa smo zajedno tražili posao. Tako smo u nekim oglasima razumeli jedino reč cirkus i otišli da se javimo za posao. Ispostavilo se da je reč o kancelariji pored cirkusa koja traži striptizete, bruka brate. Jeli smo u sinagogi, crkvama, gde smo stizali... ali da vas više ne bih time davio, pročitajte moj poslednji roman. Tamo sve piše. Posle tri meseca vratio sam se kući i zatekao isto stanje.
Kud ću, šta ću, prodavao sam knjige; radio u pivari; pekao prasiće u pečenjari kod Kvantaša; valjao neke svoje polovne stvari; švercovao iz Bosne sir, kajmak i pljuge; prodavao jaja; čuvao neuseljene stanove na Bežanijskoj kosi... ali nikada nisam posegao za tuđim i ništa mi nije dato na gotovo. Sve što danas imam, sam sam stvorio... - a upravo to što je stvorio je za svako poštovanje, misleći pre svega na veličanstveni opus pesama, romana, stripova, skulptura, iliti, kako kaže „subskulptura", pa čak i jedan film.
Naravno, uložilo se tu nešto i u nepokretnosti - kućerak na zemunskoj Altini (možda odatle i još jedan u nizu sjajnih stihova: „Kad sam na kući udarao ploču bolela me glava"), koja čeka na legalizaciju, isto kao i on na zasluženo priznanje... A i priča o kućerku je kao i sve u Popajevom životu - prečica kroz trnje i roman za sebe.
- Nešto posle tih epizoda sa svakojakim poslovima poginuo mi je otac. Vozio je drva na biciklu. Naišla su kola. Poginuli su i on i vozač kola. Drvo je probilo šoferšajbnu i vozaču odseklo glavu. Iako mi je otac život pretvorio u pakao, bilo mi je najteže kada sam našao njegov sat na mestu na kojem je poginuo. Taj sat još radi, podseća me na to kolika je ljudina bio kad nije pio... Majka i ja smo nastavili da živimo nešto stabilnije, ali su to ožiljci koji ostaju.
Sa novčanikom punim metalnih novčića od po marku, dve krenuo sam put Grčke. Kada me je carinik pitao koliko novca imam, dao sam mu novčanik pun tog metala, sve mu se prosulo, a on me je ljutito vratio kući jer je tada trebalo da pokažeš da imaš hiljadu maraka da bi ušao u Grčku. Tek iz drugog puta sam otišao, preko agencije. Šverceri su mi pozajmili pare da ih pokažem na granici. Tri dana sam lutao besciljno po Solunu. Noge su mi bile krvave. Spavao sam na klupi. Ne znam kako, našao sam se ispred jedne crkve u kojoj su mi pomogli i sveštenik je urgirao da mi nađu smeštaj. Počeo sam da radim u Atini, u hotelu u kojem je bilo dosta naših ljudi, slikara, švercera, ali i Albanaca, Kurda, stranaca koji žive od socijalne pomoći. Od te love koju sam uštekao iz Grčke obnovio sam kuću i kada sam skinuo taj teret s pleća, znao sam da je vreme da se ozbiljno posvetim muzici - veli ovaj večiti optimista i životoljubac, ne želeći mnogo da se osvrće na muke kroz koje je prolazio.
- Ma, nije u tome poenta. Ne radim ja ovo zbog priznanja, već da bi za sobom ostavio nešto u čemu će ljudi moći da se prepoznaju i kada mene uveliko ne bude bilo. Znaš kako, moje stihove su na prvu loptu razumeli inteligentni ljudi, a ovi drugi, kojima i nisu bili najjasniji, jednostavno su se poistovećivali sa mnom. Kad napišem: „Volim Miru zato što je upala u Bojanovu zamku" nekima će biti jasno da je reč o Miri Stupici, a drugima će se jednostavno svideti kao fora i tako to prođe, mada nameravam da u nekom od sledećih dela razjasnim neke stihove koji su samo meni razumljivi i za koje smatram da ih treba rastumačiti - kuriozitet ovog dela razgovora je da ga vodimo za stonoteniskim stolom, igrajući jednu brzu do 11, što bi mi majstori rekli.
Ima u njemu potencijala za majstora čuvene kineske igre, ali s rimama ipak daleko efektivnije poentira. Dakle, s ove fizičke distance od dobroćudnog krupajlije mogu javnosti da obznanim: „Odrao sam Vudu Popaja".
- Ajmo sad da se vratimo priči, onom delu kada si kao superheroj metamorfozirao iz Radenka Stojanovića u Vudua, PR-a širokih narodnih masa.
- Biti klošar je velika odgovornost i podrazumeva snalažljivost, odgovornost. Radio sam na utovaru i istovaru robe, fizičke poslove. Klošario sam i upoznao jednog Hrvata iz Vojvodine u redu za smeštaj. Nije znao jezik, pa smo zajedno tražili posao. Tako smo u nekim oglasima razumeli jedino reč cirkus i otišli da se javimo za posao. Ispostavilo se da je reč o kancelariji pored cirkusa koja traži striptizete, bruka brate. Jeli smo u sinagogi, crkvama, gde smo stizali... ali da vas više ne bih time davio, pročitajte moj poslednji roman. Tamo sve piše. Posle tri meseca vratio sam se kući i zatekao isto stanje.
Kud ću, šta ću, prodavao sam knjige; radio u pivari; pekao prasiće u pečenjari kod Kvantaša; valjao neke svoje polovne stvari; švercovao iz Bosne sir, kajmak i pljuge; prodavao jaja; čuvao neuseljene stanove na Bežanijskoj kosi... ali nikada nisam posegao za tuđim i ništa mi nije dato na gotovo. Sve što danas imam, sam sam stvorio... - a upravo to što je stvorio je za svako poštovanje, misleći pre svega na veličanstveni opus pesama, romana, stripova, skulptura, iliti, kako kaže „subskulptura", pa čak i jedan film.
Naravno, uložilo se tu nešto i u nepokretnosti - kućerak na zemunskoj Altini (možda odatle i još jedan u nizu sjajnih stihova: „Kad sam na kući udarao ploču bolela me glava"), koja čeka na legalizaciju, isto kao i on na zasluženo priznanje... A i priča o kućerku je kao i sve u Popajevom životu - prečica kroz trnje i roman za sebe.
- Nešto posle tih epizoda sa svakojakim poslovima poginuo mi je otac. Vozio je drva na biciklu. Naišla su kola. Poginuli su i on i vozač kola. Drvo je probilo šoferšajbnu i vozaču odseklo glavu. Iako mi je otac život pretvorio u pakao, bilo mi je najteže kada sam našao njegov sat na mestu na kojem je poginuo. Taj sat još radi, podseća me na to kolika je ljudina bio kad nije pio... Majka i ja smo nastavili da živimo nešto stabilnije, ali su to ožiljci koji ostaju.
Sa novčanikom punim metalnih novčića od po marku, dve krenuo sam put Grčke. Kada me je carinik pitao koliko novca imam, dao sam mu novčanik pun tog metala, sve mu se prosulo, a on me je ljutito vratio kući jer je tada trebalo da pokažeš da imaš hiljadu maraka da bi ušao u Grčku. Tek iz drugog puta sam otišao, preko agencije. Šverceri su mi pozajmili pare da ih pokažem na granici. Tri dana sam lutao besciljno po Solunu. Noge su mi bile krvave. Spavao sam na klupi. Ne znam kako, našao sam se ispred jedne crkve u kojoj su mi pomogli i sveštenik je urgirao da mi nađu smeštaj. Počeo sam da radim u Atini, u hotelu u kojem je bilo dosta naših ljudi, slikara, švercera, ali i Albanaca, Kurda, stranaca koji žive od socijalne pomoći. Od te love koju sam uštekao iz Grčke obnovio sam kuću i kada sam skinuo taj teret s pleća, znao sam da je vreme da se ozbiljno posvetim muzici - veli ovaj večiti optimista i životoljubac, ne želeći mnogo da se osvrće na muke kroz koje je prolazio.
- Ma, nije u tome poenta. Ne radim ja ovo zbog priznanja, već da bi za sobom ostavio nešto u čemu će ljudi moći da se prepoznaju i kada mene uveliko ne bude bilo. Znaš kako, moje stihove su na prvu loptu razumeli inteligentni ljudi, a ovi drugi, kojima i nisu bili najjasniji, jednostavno su se poistovećivali sa mnom. Kad napišem: „Volim Miru zato što je upala u Bojanovu zamku" nekima će biti jasno da je reč o Miri Stupici, a drugima će se jednostavno svideti kao fora i tako to prođe, mada nameravam da u nekom od sledećih dela razjasnim neke stihove koji su samo meni razumljivi i za koje smatram da ih treba rastumačiti - kuriozitet ovog dela razgovora je da ga vodimo za stonoteniskim stolom, igrajući jednu brzu do 11, što bi mi majstori rekli.
Ima u njemu potencijala za majstora čuvene kineske igre, ali s rimama ipak daleko efektivnije poentira. Dakle, s ove fizičke distance od dobroćudnog krupajlije mogu javnosti da obznanim: „Odrao sam Vudu Popaja".
- Ajmo sad da se vratimo priči, onom delu kada si kao superheroj metamorfozirao iz Radenka Stojanovića u Vudua, PR-a širokih narodnih masa.
 |
- Nema tu jasnog početka, brate. Ništa nije striktno datumirano. Stihovi su sastavni deo mene, moj mozak je tako diciplinovan da šljaka i smišlja čak i kada se moje telo u potpuno opuštenom stanju bavim nekim drugim stvarima. Jednostavno, znam da slušam i sebe i druge, za razliku od ovih „vizuelnih" generacija koje samo okom „razumeju", verujući da je zlato sve što sija, a ne čuju poruke onih koji im se obraćaju. Ja sam zbog kvalitetne muzike slušao i radio-stanicu sa lošim signalom, a današnjim klincima je bitno da je signal čist, a kakvo sranje slušaju i kol'ko se mentalno time truju, to nema veze. E, tako sam i ja tih devedesetih odlučio da na svoj način odgovorim na društvene izazove i haos u kojem smo se našli, s tom razlikom što u svojim pesmama nisam samo govorio o problemima, već i nudio rešenja. E sad, ko je shvatao shvatao. Nisam imao apsolutno ništa, osim svog talenta. Hteo sam da napravim revoluciju, a pao sam s neba na scenu. Mnogi nisu znali ko sam i šta sam, a ceo grad je brujao o meni. Moje pesme su nekima najveselije i najduhovitije na svetu i ko me ne zna ne bi mogao da provali da to dolazi iz moje najcrnje tame. Uvek bih u nečemu nalazio snagu. Imao sam cilj da ostanem normalan u nenormalnim vremenima. Nisam bio zavidan. To što nešto nisam imao me je učinilo stabilnim i jakim. Čak sam neke događaje i predvideo u pesmama, kao što je, recimo, bombardovanje. Imam i taj dar da ako kažem nešto u stihu, to se i dogodi. Tako me je jedna penzionerka iz komšiluka pitala da li znam kad će penzija, a ja sam rekao: „Stići će lova kad Žika padne s krova." I stvarno je komšija Žika pao s krova - prebiramo po Popajevim počecima.
- Nisam se ni interesno ni politički lizao, pa se evo dovijam da radim i prikažem to što sam uradio. Istomišljenike sam uvek nalazio u onima kojima lova nije sve i koje baš zabole za stranačka kretanja. Nikada nisam, niti ću plaćati ili se uvlačiti nekom da bih bio pozvan u emisiju - nije ogorčen, iako zvuči tako. I mada je umetnik koji je zaplivao na talasu devedesetih, i tada, a i sada se bori sa istom plimom...
- U nekim segmentima žalim za tim godinama jer su bile manje licemerne i u mnogo čemu manje pokvarene od ovih. Tada, ako si bio vanserijski talenat nisi morao da budeš nečiji da bi nešto napravio - danas moraš, i ako si talenat, i ako nisi! I ja sam jedan od onih koji su 5. oktobra bili pred Skupštinom, i jedan od onih koji su se 6,7. i 8. osećali dobro kao nikad do tad i sasvim slobodno, ali mi je ubrzo postalo jasno o čemu je reč i kako će se sve završiti - možda je ovaj politički segment priče najbolje zaključiti još jednim stihom umesto prologa: „U predizbornoj trci od grada do sela političari nose crna odela - da li ponekad pomisliš u sebi da crnu budućnost obećali su tebi"?!
Jedini realan razlog za grimasu trenutno je poljska klonjara precenjenog kapaciteta s naše leve strane i tonska proba nekih od Cecinih ranih radova, na vašarskom zvučniku s desne. U drugoj prilici bih napisao da smo već valjano zagazili u mrak i da nam je vreme rastati se, međutim, ovog su puta sumporna isparenja pančevačke petro-privrede pretekle tminu i nadjačale „poljaka" u silovanju nepca. Da zaključim s pitanjem koje sam prećutao s početka: „Popaje, legendo, što te, bre, nema?!"
- Iz tri razloga, ako već moram da odgovorim na to, inače, najlicemernije novinarsko pitanje: Nijednom trulom sistemu ne odgovara da se čuje istina; kada bi napisao sve knjige i snimio film da sam non-stop na TV-u; ustupio sam malo mesta diletantima kojima nikad dovoljno popularnosti.
- Nisam se ni interesno ni politički lizao, pa se evo dovijam da radim i prikažem to što sam uradio. Istomišljenike sam uvek nalazio u onima kojima lova nije sve i koje baš zabole za stranačka kretanja. Nikada nisam, niti ću plaćati ili se uvlačiti nekom da bih bio pozvan u emisiju - nije ogorčen, iako zvuči tako. I mada je umetnik koji je zaplivao na talasu devedesetih, i tada, a i sada se bori sa istom plimom...
- U nekim segmentima žalim za tim godinama jer su bile manje licemerne i u mnogo čemu manje pokvarene od ovih. Tada, ako si bio vanserijski talenat nisi morao da budeš nečiji da bi nešto napravio - danas moraš, i ako si talenat, i ako nisi! I ja sam jedan od onih koji su 5. oktobra bili pred Skupštinom, i jedan od onih koji su se 6,7. i 8. osećali dobro kao nikad do tad i sasvim slobodno, ali mi je ubrzo postalo jasno o čemu je reč i kako će se sve završiti - možda je ovaj politički segment priče najbolje zaključiti još jednim stihom umesto prologa: „U predizbornoj trci od grada do sela političari nose crna odela - da li ponekad pomisliš u sebi da crnu budućnost obećali su tebi"?!
Jedini realan razlog za grimasu trenutno je poljska klonjara precenjenog kapaciteta s naše leve strane i tonska proba nekih od Cecinih ranih radova, na vašarskom zvučniku s desne. U drugoj prilici bih napisao da smo već valjano zagazili u mrak i da nam je vreme rastati se, međutim, ovog su puta sumporna isparenja pančevačke petro-privrede pretekle tminu i nadjačale „poljaka" u silovanju nepca. Da zaključim s pitanjem koje sam prećutao s početka: „Popaje, legendo, što te, bre, nema?!"
- Iz tri razloga, ako već moram da odgovorim na to, inače, najlicemernije novinarsko pitanje: Nijednom trulom sistemu ne odgovara da se čuje istina; kada bi napisao sve knjige i snimio film da sam non-stop na TV-u; ustupio sam malo mesta diletantima kojima nikad dovoljno popularnosti.
Нема коментара:
Постави коментар
Vaš komentar: