Bahati, razmetljivi, bez dana radnog staža, tatini sinovi postali su san svake sponzoruše i svakog dečaka iz prosečne radničke porodice. Omiljena rečenica im je: „Je l' ti znaš ko sam ja?", iako često ni sami nisu svesni ko su i šta su, osim sinovi tog i tog tate. Ipak, oni su danas u trendu. A to su odlučile njihove lepše polovine - sponzoruše
Klinci su od njih napravili idole. Za taj status borili su se sami, istina - ludom glavom, mišićima i utokom za pojasom. Džipovi, „bembare", kajle, ošišani na kratko, razbacan hod, upasane trenerke bili su njihov zaštitni znak. Bili su to momci sa vrelog asfalta, u prevodu ubice i kriminalci, koji se nisu najbolje snašli u tranzicionim vremenima. Na njihovo mesto došli su momci sličnih godina, koji nisu krali, jer su to uglavnom za njih već obavili - njihovi roditelji.
Ono što razlikuje idole devedesetih i idole modernog doba je što ovi današnji koriste ove jučerašnje da te ubiju ako se puno „proseravaš", kao i što im je trenutni status obezbedio neko drugi, uglavnom roditelj, koji je takođe sumnjivim poslovima ili funkcijama preko noći postao nova srpska elita.
Mafijanje po Beogradu
R. S. (21), sin uspešnog beogradskog biznismena, svojim škrtim rečnikom pokušao je da dočara lajfstajl tatinih sinova:
- U suštini, naš provod se ne razlikuje mnogo od drugih. Radimo sve što i drugi, samo mnogo besnije - priča nam jedan dvadesetogodišnjak, čiji roditelji imaju dovoljno novca da on ne mora da brine za svoju egzistenciju do kraja života.
- Izlazimo u iste klubove kao i oni koji nemaju para, ili imaju mnogo manje, ali dok oni piju „džoni voker", mi pijemo „dom perinjoj" ili „kristal". Oni naruče jednu flašu, mi naručimo dve, tri ili pet. Svako se iživljava na svoj način. Plaćaju se tuđi računi, „napadaju" ribe. Istina je, vozimo bolja kola. I nemamo taj problem da ćemo veče provesti bez žena, uvek posle izlaska može da se ode na kurve... I to bude bahato... Ima dosta klinaca koji tako žive, a roditelji su im kulturni ljudi. Ali, ne znam da je nekom baš stalo da putuje po svetu. Neku od dece bogataša matorci su stvarno upregli, pa rade u njihovim firmama. Većina se, ipak, pali na to da „mafija" po Beogradu, da se vidi kako se provode. Znam za jednog klinca kome su ukrali motor, a on je sutra kupio isti, da mu ćale ne bi saznao. I šta da kažem... Zašto bi putovao? Ti možeš da odeš u Njujork, da se vratiš i da pričaš kako si bio u Njujorku. I dok ti to pričaš, on pored tebe projuri na „zujalici", tu se priča završava - priča nam ovaj klinac.
R. S. (21), sin uspešnog beogradskog biznismena, svojim škrtim rečnikom pokušao je da dočara lajfstajl tatinih sinova:
- U suštini, naš provod se ne razlikuje mnogo od drugih. Radimo sve što i drugi, samo mnogo besnije - priča nam jedan dvadesetogodišnjak, čiji roditelji imaju dovoljno novca da on ne mora da brine za svoju egzistenciju do kraja života.
- Izlazimo u iste klubove kao i oni koji nemaju para, ili imaju mnogo manje, ali dok oni piju „džoni voker", mi pijemo „dom perinjoj" ili „kristal". Oni naruče jednu flašu, mi naručimo dve, tri ili pet. Svako se iživljava na svoj način. Plaćaju se tuđi računi, „napadaju" ribe. Istina je, vozimo bolja kola. I nemamo taj problem da ćemo veče provesti bez žena, uvek posle izlaska može da se ode na kurve... I to bude bahato... Ima dosta klinaca koji tako žive, a roditelji su im kulturni ljudi. Ali, ne znam da je nekom baš stalo da putuje po svetu. Neku od dece bogataša matorci su stvarno upregli, pa rade u njihovim firmama. Većina se, ipak, pali na to da „mafija" po Beogradu, da se vidi kako se provode. Znam za jednog klinca kome su ukrali motor, a on je sutra kupio isti, da mu ćale ne bi saznao. I šta da kažem... Zašto bi putovao? Ti možeš da odeš u Njujork, da se vratiš i da pričaš kako si bio u Njujorku. I dok ti to pričaš, on pored tebe projuri na „zujalici", tu se priča završava - priča nam ovaj klinac.
Bahati, razmetljivi, bez dana radnog staža, tatini sinovi postali su san svake sponzoruše i svakog dečaka iz prosečne radničke porodice. Omiljena rečenica im je: „Je l' ti znaš ko sam ja?", iako često ni sami nisu svesni ko su i šta su, osim sinovi tog i tog tate. Neretko za njih ne važe zakoni ili ih bar olako krše, svesni da će tatica srediti sve. Česti su gosti na stranicama crne hronike, a nerealno blage kazne dočekuju u klubovima paleći novčanicom od 100 evra isti onaj tompus dok bazde na najskuplji viski pojačan „belim", dok im u krilima sede devojčice nadajući se da će se ogrebati bar za dobar provod.
Među bahatim naslednicima često su deca poznatih ličnosti, političara, glumaca, muzičara, sportista, koja se neretko odaju porocima ili kriminalu.
Naš slavni glumac Aljoša Vučković nedavno je otkrio da prolazi kroz pravu dramu otkad je njegova ćerka postala narkomanka. Glumac je već godinama nesrećan jer njegova ćerka, glumica Leana Vučković, ne uspeva da se izbori sa ovim opakim porokom. Leana je nedavno smeštena na lečenje u specijalnu bolnicu za bolesti zavisnosti, a koliko će ono biti uspešno, ostaje da se vidi. Međutim, pored Aljoše, brojne javne ličnosti prošle su slične golgote sa svojim potomcima.
Legendarni muzičar Milić Vukašinović jedan je od retkih koji je otvoreno govorio o problemu svoje ćerke Maje Avdibegović sa narkoticima.
- Aljoša prolazi kroz strašnu sudbinu koju sam ja, na svoju nesreću, već imao priliku da proživim. Ono što i on, ali i svi roditelji koji imaju decu narkomane moraju da shvate je da ta deca moraju da nađu jak razlog i motiv da se vrate na pravi put. Moraju da se zaljube ili da im se nešto lepo dogodi, što će im dati volje da bace to đubre od droge. Za razliku od mnogih roditelja, ja sam imao sreće da je moje dete uspelo da se otrgne od narkomanije - kaže Vukašinović.
Uzbuna u Silicijumskoj dolini
Život dece bogataša na Zapadu znatno je drugačiji nego njihovih vršnjaka na ovim prostorima. Ne samo što su odmalena naučeni da cene svaki cent, već su primorani i da zarađuju. U nekim područjima sve je otišlo u potpuno drugu krajnost. Takozvani kompulzivni sindrom uspeha, iliti paranoja zbog prevelikog bogatstva, pogađa sve veći broj maloletnika, stanovnika hipertehnološke Silicijumske doline. Jedan od njih, 13-godišnji Džefri Mendelbaum, koji stanuje u Palo Altu, svakog dana po povratku iz škole, kao i milioni njegovih vršnjaka, žuri do računara da bi proverio kretanja akcija na Volstritu. I tek kada vidi da se njegov paket akcija dobro kotira i značajno uvećava, što je poslednjih nekoliko meseci uobičajena pojava, Džefri uzima užinu i počinje da ispunjava „normalne dečje obaveze" - da uči ili piše domaće zadatke.
Džefrijev slučaj nije izolovan. U Silicijumskoj dolini podignuta je opšta uzbuna zbog nenormalnog ponašanja dece bogataša. U kolevci nove ekonomije, u ovom srećnom delu planete koji svaki put kada sunce zađe dobije 60 porodica milijardera više nego prethodnog dana, stres je preveliki, a neizdrživa „teškoća" iznenadnog, brzog bogaćenja pogađa najviše one najosetljivije - decu.
Život dece bogataša na Zapadu znatno je drugačiji nego njihovih vršnjaka na ovim prostorima. Ne samo što su odmalena naučeni da cene svaki cent, već su primorani i da zarađuju. U nekim područjima sve je otišlo u potpuno drugu krajnost. Takozvani kompulzivni sindrom uspeha, iliti paranoja zbog prevelikog bogatstva, pogađa sve veći broj maloletnika, stanovnika hipertehnološke Silicijumske doline. Jedan od njih, 13-godišnji Džefri Mendelbaum, koji stanuje u Palo Altu, svakog dana po povratku iz škole, kao i milioni njegovih vršnjaka, žuri do računara da bi proverio kretanja akcija na Volstritu. I tek kada vidi da se njegov paket akcija dobro kotira i značajno uvećava, što je poslednjih nekoliko meseci uobičajena pojava, Džefri uzima užinu i počinje da ispunjava „normalne dečje obaveze" - da uči ili piše domaće zadatke.
Džefrijev slučaj nije izolovan. U Silicijumskoj dolini podignuta je opšta uzbuna zbog nenormalnog ponašanja dece bogataša. U kolevci nove ekonomije, u ovom srećnom delu planete koji svaki put kada sunce zađe dobije 60 porodica milijardera više nego prethodnog dana, stres je preveliki, a neizdrživa „teškoća" iznenadnog, brzog bogaćenja pogađa najviše one najosetljivije - decu.
Problematično dete, barem prema pisanju medija, ima i folk pevačica Vesna Zmijanac. Njena ćerka Nikolija Jovanović nije podlegla ovom poroku, ali je stupce novina punila divljim provodima po beogradskim noćnim klubovima. Mnogi su njeno ponašanje okarakterisali kao „puštena s lanca". Nikolija se početkom godine slikala gola za grčko izdanje magazina „Maks". Vesna Zmijanac ove fotografije još nije videla kada su je novinari pitali za komentar.
- Nisam ni znala da se slikala za taj magazin. Od vas to sada prvi put čujem - rekla je tada neupućena mama.
Nikolija će, ipak, ostati upamćena po žestokom „prljavom plesu" u specijalnoj emisiji posvećenoj Saši Ćurčiću, pobedniku prvog „VIP Velikog brata". Osim bahanalija i konzumiranja opijata, deca poznatih su neretko bila akteri i u težim krivičnim delima.
Marko Gvozdenović, sin pevačice Snežane Đurišić, osuđen je na četiri i po godine zatvora jer je 2001. godine, vozeći velikom brzinom „pežo 504", sa nedozvoljenom dozom alkohola u krvi, u Bulevaru mira na Dedinju sleteo s puta i udario u banderu, izazvavši saobraćajnu nesreću u kojoj je poginula Jelena Paunović.
Zbog sličnog razloga, na stranicama crne hronike pojavljivao se i jedan od sinova braće Karić, Stefan Karić. On je izazvao saobraćajnu nesreću u kojoj je teško povređena Stanislava Pavlović, igračica plesne grupe Ksenije Pajčin. Do nesreće je došlo pošto je automobil „BMW", kojim je on upravljao, u velikoj brzini udario u betonski stub. Devojka je izletela kroz šoferšajbnu i odletela 15 metara od vozila. Zadobila je brojne unutrašnje povrede, frakturu lobanje i izvađena joj je slezina. On je prvostepeno osuđen na godinu dana, ali je presuda ukinuta i suđenje se ponavlja.
Marko Gvozdenović, sin pevačice Snežane Đurišić, osuđen je na četiri i po godine zatvora jer je 2001. godine, vozeći velikom brzinom „pežo 504", sa nedozvoljenom dozom alkohola u krvi, u Bulevaru mira na Dedinju sleteo s puta i udario u banderu, izazvavši saobraćajnu nesreću u kojoj je poginula Jelena Paunović.
Zbog sličnog razloga, na stranicama crne hronike pojavljivao se i jedan od sinova braće Karić, Stefan Karić. On je izazvao saobraćajnu nesreću u kojoj je teško povređena Stanislava Pavlović, igračica plesne grupe Ksenije Pajčin. Do nesreće je došlo pošto je automobil „BMW", kojim je on upravljao, u velikoj brzini udario u betonski stub. Devojka je izletela kroz šoferšajbnu i odletela 15 metara od vozila. Zadobila je brojne unutrašnje povrede, frakturu lobanje i izvađena joj je slezina. On je prvostepeno osuđen na godinu dana, ali je presuda ukinuta i suđenje se ponavlja.
Miljko Živojinović, sin poznatog glumca Velimira Bate Živojinovića, advokat i bivši upravnik građevinskog preduzeća „Rad", optužen je za navodnu umešanost u malverzacije stečajne mafije. Jedan period je bio u bekstvu, te je za njim bila raspisana Interpolova poternica, ali je krajem 2005. uhapšen.
Okružni sud u Beogradu osudio je 2008. godine Luku Bojovića, sina direktora beogradskog zoološkog vrta Vuka Bojovića, na 15 meseci zatvora zbog neovlašćenog držanja jednog pištolja i falsifikovanja lične karte. Policija je tada saopštila da je reč o vođi jedne od najopasnijih kriminalnih grupa koja je pružala utočište određenim pripadnicima „zemunskog klana". Otac i sin su već godinama u lošim odnosima, tako da Vuk izbegava da komentariše dela svog naslednika.
Zvezdan Slavnić, sin poznatog košarkaša i trenera Zorana Slavnića, očigledno nije krenuo sportskim stopama svog oca. On danas izdržava zatvorsku kaznu zbog ubistva Olivera Jovanovića u martu 1998. godine. Da kazna nije najbolje delovala, Slavnić se potrudio da dokaže dok je bio na odsustvu. U jednom beogradskom restoranu nasrnuo je na vlasnika restorana, „jer mu nije ostavljen slobodan sto". Kako je tada saopštila beogradska policija, pretresom „pontijaka" njegovog oca nađen je i pištolj sa šest metaka, vlasništvo Zvezdanovog druga.
Ni pojedini političari nisu imali mnogo sreće sa svojim naslednicima. Naime, u toku je suđenje Darku Liliću, sinu nekadašnjeg predsednika SRJ Zorana Lilića, zbog krivičnog dela prinude u pokušaju. Lilić se tereti da je od dužnika svoje majke, porodice Radanović, pretnjama smrću pokušao da naplati dug od 100.000 evra.
Vedran Repčić, sin bivšeg fudbalera Crvene zvezde Srebrenka Repčića, hapšen je više puta. Pri pokušaju pljačke izrešetao je Predraga Milosavljevića, vlasnika prodavnice u naselju Braća Jerković. Osuđen je 2002. na 10 godina. Vedranu je prethodno suđeno i za ubistvo taksiste Branka Topalovića.
Vedran Repčić, sin bivšeg fudbalera Crvene zvezde Srebrenka Repčića, hapšen je više puta. Pri pokušaju pljačke izrešetao je Predraga Milosavljevića, vlasnika prodavnice u naselju Braća Jerković. Osuđen je 2002. na 10 godina. Vedranu je prethodno suđeno i za ubistvo taksiste Branka Topalovića.
Bolja ili lošija kopija svojih roditelja
Psiholog i specijalista za maloletničku delinkvenciju Zoran Musterović kaže da zbog nedostatka prisutnosti u porodici bogati roditelji to nadokanađuju novcem i materijalnim poklonima.
- Ti roditelji žele da njihova deca liče na njih, pa im, još dok su adolescenti, kupuju džipove, skupu garderobu, plaćaju skupe izlaske i putovanja. Ova deca na jedan spoljni način manifestuju imućne roditelje. To govori i o deci i o roditeljima, odnosno da se vrlo malo ili nikako ne podstiče afirmacija na drugim nivoima, a naročito na intelektualnim, kulturnom i duhovnom. Svoju privilegovanost obično deci plasiraju kroz upisivanje u privatne škole i fakultete, što odražava njihovu moć, a ne potrebu za kvalitetnijim obrazovanjem. Može se zaključiti da deca bogatih demonstriraju moć i privilegovanost koju su dobili od svojih roditelja. Shodno uzrastu, sve to dobija formu preteranog hedonizma, razmetljivosti i razmaženosti. A u ovakvim vremenima često su provokacija za sredinu, koja ih u isto vreme mrzi, ali im i zavidi. Ovi mladi ljudi imaju problem da u takvoj situaciji steknu vredne osobine zalaganja, samokontrole, discipline, adekvatne nagrade, ali i kazne, što su važni preduslovi za osvajanje sopstvene zrelosti - objašnjava Musterović.
Problem u srpskom društvu je, prema rečima psihologa Aleksandre Janković, što živimo u periodu kada posle raspada jednog sistema vrednosti nije uspostavljen novi.
- U međuvremenu su nastale neke tranzicione, uslovno rečeno vrednosti, čiji su nosioci ljudi bez „šlifa", a jako često i bez osnovne pismenosti i kulture. I oni su primorani da tu prazninu nadoknađuju spoljašnjim kvalitetima. Oni ne ulažu u sebe, kroz obrazovanje, putovanja ili druge načine duhovnog usavršavanja, jer im je to potpuno nepotrebno u njihovom porodičnom i najbližem okruženju. To je fenomen koji se naziva „asocijativno sparivanje" - ljudi se okružuju sebi sličnima. Mali bogataši su, dakle, okruženi ljudima koji nikako ne mogu da budu kritičari njihovog životnog stila već, naprotiv, mogu da budu samo podržavaoci. Jer, u tim krugovima se bilo kakva žrtva, i duhovna ili intelektualna disciplina u korist obrazovanja ne poštuje. Oni su potrošači prolaznog i banalnog života. Iako su došli do para bez nekog velikog rada, nalaze se pod nekom vrstom grupnog pritiska od strane nove društvene elite, jer se od njih očekuje da se ponašaju drugačije. Oni se tom pritisku odupiru linijom lakšeg otpora - ističe ona.
Musterović kaže da od tog bogatog sloja nikada neće nastati društvena elita, jer oni su samo bogati, ali ne i sposobni da formiraju neke nove vrednosti koje će utiču na nov i dobar život.
- Ta razmetljivost za njih znači da preuzimaju moć u svom društvu i okruženju. Za te godine biti moćan znači ne prihvatati opšta društvena pravila. Ona za njih ne važe. To je jedan egocentrizam koji postaje vulgaran, uz dozu agresivnosti koja postaje provokacija za ostale ljude. Oni neće da se socijalizuju, poštuju druge, nemaju osećaj za okolinu, već rade šta hoće. Nema poštovanja normalnih i moralnih normi. Sve im je rano obezbeđeno, pa nemaju osećaj zasluženosti za ono što imaju. Nemaju doživljaj da su ičim to zaslužili i da to poštuju što imaju. Oni su samo bolja ili lošija kopija svojih roditelja - zaključuje Musterović.
Psiholog i specijalista za maloletničku delinkvenciju Zoran Musterović kaže da zbog nedostatka prisutnosti u porodici bogati roditelji to nadokanađuju novcem i materijalnim poklonima.
- Ti roditelji žele da njihova deca liče na njih, pa im, još dok su adolescenti, kupuju džipove, skupu garderobu, plaćaju skupe izlaske i putovanja. Ova deca na jedan spoljni način manifestuju imućne roditelje. To govori i o deci i o roditeljima, odnosno da se vrlo malo ili nikako ne podstiče afirmacija na drugim nivoima, a naročito na intelektualnim, kulturnom i duhovnom. Svoju privilegovanost obično deci plasiraju kroz upisivanje u privatne škole i fakultete, što odražava njihovu moć, a ne potrebu za kvalitetnijim obrazovanjem. Može se zaključiti da deca bogatih demonstriraju moć i privilegovanost koju su dobili od svojih roditelja. Shodno uzrastu, sve to dobija formu preteranog hedonizma, razmetljivosti i razmaženosti. A u ovakvim vremenima često su provokacija za sredinu, koja ih u isto vreme mrzi, ali im i zavidi. Ovi mladi ljudi imaju problem da u takvoj situaciji steknu vredne osobine zalaganja, samokontrole, discipline, adekvatne nagrade, ali i kazne, što su važni preduslovi za osvajanje sopstvene zrelosti - objašnjava Musterović.
Problem u srpskom društvu je, prema rečima psihologa Aleksandre Janković, što živimo u periodu kada posle raspada jednog sistema vrednosti nije uspostavljen novi.
- U međuvremenu su nastale neke tranzicione, uslovno rečeno vrednosti, čiji su nosioci ljudi bez „šlifa", a jako često i bez osnovne pismenosti i kulture. I oni su primorani da tu prazninu nadoknađuju spoljašnjim kvalitetima. Oni ne ulažu u sebe, kroz obrazovanje, putovanja ili druge načine duhovnog usavršavanja, jer im je to potpuno nepotrebno u njihovom porodičnom i najbližem okruženju. To je fenomen koji se naziva „asocijativno sparivanje" - ljudi se okružuju sebi sličnima. Mali bogataši su, dakle, okruženi ljudima koji nikako ne mogu da budu kritičari njihovog životnog stila već, naprotiv, mogu da budu samo podržavaoci. Jer, u tim krugovima se bilo kakva žrtva, i duhovna ili intelektualna disciplina u korist obrazovanja ne poštuje. Oni su potrošači prolaznog i banalnog života. Iako su došli do para bez nekog velikog rada, nalaze se pod nekom vrstom grupnog pritiska od strane nove društvene elite, jer se od njih očekuje da se ponašaju drugačije. Oni se tom pritisku odupiru linijom lakšeg otpora - ističe ona.
Musterović kaže da od tog bogatog sloja nikada neće nastati društvena elita, jer oni su samo bogati, ali ne i sposobni da formiraju neke nove vrednosti koje će utiču na nov i dobar život.
- Ta razmetljivost za njih znači da preuzimaju moć u svom društvu i okruženju. Za te godine biti moćan znači ne prihvatati opšta društvena pravila. Ona za njih ne važe. To je jedan egocentrizam koji postaje vulgaran, uz dozu agresivnosti koja postaje provokacija za ostale ljude. Oni neće da se socijalizuju, poštuju druge, nemaju osećaj za okolinu, već rade šta hoće. Nema poštovanja normalnih i moralnih normi. Sve im je rano obezbeđeno, pa nemaju osećaj zasluženosti za ono što imaju. Nemaju doživljaj da su ičim to zaslužili i da to poštuju što imaju. Oni su samo bolja ili lošija kopija svojih roditelja - zaključuje Musterović.
U policijske arhive ubeležen je sin pevača Sinana Sakića - Rašid Sakić. Rašid je osuđen na tri i po godine zatvora zbog napada na Dragoljuba Despotovića, kojem je oteo „golf 3", ali ga ta kazna nije mnogo potresla. Dok je na slobodi čekao pravosnažnost presude, Rašid je, kako se sumnja, ubio Despotovića. Zbog toga je kasnije osuđen na 15 godina zatvora, ali je Vrhovni sud ukinuo presudu. Rašid, kome je „ulično ime" Ćelo, bio je uhapšen i tokom akcije „Sablja" zbog trgovine drogom.
Na stranicama crne hronike pojavljivao se i Jovan Šainović, sin bivšeg potpredsednika Savezne vlade i haškog optuženika Nikole Šainovića.
On je u novembru 2004. privođen kao osumnjiženi za ubistvo Sretena Markovića. Protiv njega se ne vodi postupak zbog ovog slučaja.
Najpoznatiji „tatin sin" svakako je Marko Milošević, koji je smatrao da deo očeve moći pripada njemu. Marku se sudilo u odsustvu za zlostavljanje aktiviste „Otpora" Zorana Milovanovića u Požarevcu. On se dovodio u vezu i sa narko-tržištem, švercom cigareta, kafe, alkohola i goriva. Mnogi su ga optuživali da je naručivao brojna premlaćivanja svojih poslovnih konkurenata, a bilo je i onih koji su ga dovodili u vezu sa ubistvom Vlade Kovačevića.
- Možda bi i Marko Milošević bio fin dečko da je mu je otac ostao samo bankar. Često su ta deca žrtve roditelja i pažnje javnosti. Nije im lako odrastanje i ne treba im zavideti - prokomentarisao je psiholog Žarko Trebješanin.
Dok je Filip, sin Bobe Živojinovića iz prvog braka, u medijima već odavno obeležen kao plejboj koji voli skupe provode, pevačica Lepa Brena za sinove Viktora i Stefana kaže da su dobra deca.
- Imaju sve što treba i malo sam ih razmazila. Ali oni su deca kojoj se pruža puno ljubavi, znaju da žive u normalnoj porodici, ne preteruju sa snobističkim zahtevima, što ni Boba ni ja ne podnosimo. Svi se bave sportom i nemaju vremena za gluposti. Ne dozvoljavam im da gube vreme po kafićima, to im je zabranjeno. Volimo da su deca oko nas, dozvoljavamo im sve normalno, osim blejanja po kafanama - ispričala je Brena.
Psiholog Aleksandra Janković kaže da priča o deci bogataša koji se nameću kao uzori omladini ima kontinuitet iz perioda kada su beogradskim asfaltom i diskotekama zavladali „opasni momci".
Psiholog Aleksandra Janković kaže da priča o deci bogataša koji se nameću kao uzori omladini ima kontinuitet iz perioda kada su beogradskim asfaltom i diskotekama zavladali „opasni momci".
- Žestoki momci su eufemistično nazvani biznismenima, a ti, takozvani biznismeni, bili su promoteri „novog životnog stila", po kom treba živeti brzo i sa ogromnom potrošnjom novca, ali na nivou karikaturalne kopije nekog holivudskog glamura. To najčešće izgleda „kako mali Đokica zamišlja provod" - kaže Jankovićeva.
U srpskom društvu elita je jednako novac. Skraćenice prof., dr, mr su odavno postale bezvredne, sramno se provlačeći na pečatima i pločicama ulaznih vrata iza kojih živi običan svet koji podiže kredite za školovanje svoje dece. Ista ta deca, u pauzama između ispitnih rokova, u klubovima i kafićima sreću svoje golobrade vršnjake, sinove biznismena, mesara i pekara, čija jedna cipela vredi više nego sve ono što oni imaju u svom ormaru. I dok ih gledaju kroz čašu točenog piva kako se polivaju šampanjcem, istovremeno ih mrze i zavide im.
Sagovornici se slažu da je njihova deviza „bolje prvi u selu nego poslednji u gradu" i da je upravo to razlog zbog koga se stečenim i poklonjenim novcem razmeću isključivo tamo gde mogu da budu primećeni.
- Pošto su fokusirani na eksponiranje u određenom krugu i pred određenim ljudima, vezani su za svoje okruženje i ne troše novac na putovanja. Šta im vredi da uživaju na nekom ekscentričnom ostrvu, kada niko odavde ne bi mogao da ih vidi. U suštini, to su ljudi sa prilično nerazvijenom psihološkom strukturom. Imaju bazičan osećaj inferiornosti, koji nose iz detinjstva. Jer mnogi su bili beznačajni, što sada kompenzuju novcem, koji je u suštini ogroman afrodizijak. Što je taj osećaj jači, to se ljudi više eskponiraju bogatstvom - objašnjava Jankovićeva.
Psiholog Zoran Musterović kaže da su njihove jedine ambicije da budu glavni tamo gde će ih prepoznati.
- Oni ne žele da obogaćuju sopstvenu ličnost i iskustvo, nego spoljne manifestacije. Oni svoje samovrednovanje baziraju isključivo koliko ih drugi vrednuju.
Нема коментара:
Постави коментар
Vaš komentar: